Jedna od najvažnijih stvari u svim borilačkim veštinama jeste brzina reakcije na konkretan napad. Kao što znamo, ona zavisi od mnoštva različitih faktora.

Pravovremena reakcija je od suštinskog značaja za pozitivan ishod borbe. Različite borilačke discipline razvile su razne strategije usmerene ka sticanju vremenske prednosti nad protivnikom. Uobičajen pristup mnogih profesionalaca, pre svega specijalnih jedinica vojske i policije, jeste korišćenje jednog određenog sprektra pokreta baziranih na osnovnoj motorici. Ideja koja stoji iza ovog pristupa je sledeća:

• Smanjiti vreme koje je potrebno umu da odluči i na taj način skratiti vreme reakcije u celini;
• Akcenat na osnovnoj motorici omogućava ljudima da i dalje rade kada su pod stresom.

Budući da je reakcija unutar našeg mozga veoma složena i raznovrsna, postoji jedan zanimljiv aspekt o kojem bih želeo da prodiskutujem. Pre toga, bitno je napomenuti da je vreme reakcije podsvesnog pristupa (Sistema) vrlo različito od gorepomenutog svesnog pristupa.

Relativno je nepoznata činjenica da naš mozak, kada se priprema za pokret, npr. za odbranu od napada, uvek prvo uradi probu 'na suvo', bez aktiviranja mišića, čak i same svesti. To u suštini znači da naš mozak poseduje nešto poput emulatora. Pre nego što uopšte postanemo svesni pokreta koji nameravamo da izvršimo, on će ga po automatizmu provući kroz moždane mape. Sve ovo podrazumeva hormonalnu rekaciju, promene krvnog pritiska i određena psihološka prilagođavanja. Jedino što nedostaje jeste aktivacija naših mišića i svesti. Samo na ovaj način um postaje svestan željenog pokreta, te se naši mišići aktiviraju. Nama ovo deluje krajnje spontano i originalno, međutim ono što ne znamo jeste da je sve to već urađeno unutar naše glave.

Razlika je u sledećem: ako naša svest upravlja pokretom, i ako se pokret izvodi spontano, njegovo izvođenje uslediće tokom drugog "proslaska" kroz mozak. Međutim, ukoliko je u pitanju svesna kontrola pokreta (specijalne jedinice), te ukoliko je potreban odabir jedne određene tehnike između nekoliko ponuđenih, naš mozak će sve to još jednom isprobati pre same reakcije. Bez obzira na činjenicu da je vreme potrebno za selekciju srazmerno broju ponuđenih pokreta (manje pokreta – manje potrebnog vremena) i dalje je potrebno izvršiti tri umne kontrole ("prolaza" kroz mozak) pre same reakcije.

Sistema se, međutim, oslanja na podsvesni odgovor, što znači da možemo reagovati bukvalno istog momenta kada informacija prvi put prođe kroz mozak. Iako se ova prednost odražava samo u deliću sekunde više, bez sumnje je veoma značajna. Međutim, ovo nije cela priča. Odakle potiču početni impulsi podsvesnog odgovora?

Neurolozi ove iznenadne rekacije zovu "Definisani Modeli Ponašanja", ili skraćeno FAP (Fixed Action Pattern). FAP je sistem funkcionisanja nastao prirodnom selekcijom radi odbacivanja neadekvatnih rešenja i smanjenja vremena rekacije. Drugim rečima, telo je kroz iskustvo naučilo da u određenim okolnostima deluje na adekvatan način - koordinirano primenjuje određeni paket pokreta kad god se za njima ukaže potreba, bez forsiranja mozga da ponovo otkriva točak.

Ovi obrasci su veoma dobro ukorenjeni u naš odbrambeni sistem. Njihov raspon se kreće od vrlo jednostavnih pokreta do kompleksnih motoričkih obrazaca. Uprkos tome, to ih ne čini najboljim izborom u bilo kojim okolnostima.

Na primer, ako dodirnete vruć objekat, zahvaljujući FAP-u odmah ćete povući ruku. U tome nema ništa loše. S druge strane, ako vas neko uhvati za ruku i uradi polugu, isti taj FAP će se ponovo aktivirati i dovesti vas u mnogo goru poziciju, jer ste upravo povećali pritisak na već bolno mesto.

Na koji način izmeniti ovu situaciju i kako uticati na FAP ili bilo koju drugu refleksnu reakciju? Odgovor leži u treningu.

Trening ima mogućnost da redefiniše važeće FAP-ove.

Pogledajmo to malo bliže: mozak poseduje mnoštvo moždanih 'mapa' postavljenih u najrazličitijim reonima tela. Najosnovnije (i najpoznatije) jesu primarne motoričke i senzorne mape, poznate i kao homunkuli (lat. homunculi). Ove moždane mape funkcionišu po sistemu hijerarhije, od nižih ka višim instancama.

Informacija iz tela najpre ulazi u primarne senzorne mape a zatim prolazi kroz složenu obradu i stalno preispitivanje, sve dok ne stigne do najviših mapa (slojeva). Što je viša instanca na koju putuju, to je veći broj potencijalno relevantnih faktora uključenih u ceo proces – emocije, sećanja, verovanja, itd.

Na svom putu gore informacija se konstantno razvija, prosejava i kontroliše novim, svežim podacima. Na kraju, adekvatna reakcija je odabrana i isprobana, a onda vraćena nazad istim putem (identičnom hijerarhijom) sve do aktivacije mišića što kao rezultat daje svestan pokret. Treba imati u vidu da sve ove kompleksne radnje u stvari traju svega delić sekunde. Takođe, moramo primetiti da, bez obzira koliko se trudili, svaka akcija ima u sebi i određenu dozu emocija, bili mi toga svesni ili ne; u suštini, to je neizbežno.

Redovnim treninzima možemo naučiti svoje telo da se u određenim situacijama ponaša na jedan konkretan način. Ono što je zanimljivo u tome jeste da telo možemo naučiti određenim šablonima (tehnikama), a možemo ga naučiti i princijelnim odgovorima kao što su opušteni generalizovani obrasci kretanja. Razlika je u tome što mi dozvoljavamo da naša tela dođu do svojih sopstvenih rešenja za bilo koji problem, sve dok se pridržavaju principa opuštenog, efikasnog i prirodnog pokreta, kao što je to u Sistemi slučaj.

Da bi omogućili ovako širok spektar pokreta, moramo razumeti da nervni sistem funkcioniše putem određenih olakšica. Uprošćeno, to znači da je, što više koristimo određeni pokret, verovatnoća da će on i sledeći put biti upotrebljen veća. Sad, ukoliko do besvesti ponavljamo taj jedan te isti pokret, posle određenog vremena telo će ga prihvatiti kao FAP i koristiti ga kad god se ukaže potreba. Međutim, ukoliko stalno izvodimo različite pokrete i naše reakcije variraju, istovremeno ostajući opušteni i smireni, u tom slučaju će kvaliteti ovih navika početi da se usađuju u već definisane FAP-ove bez specifične hiper-olakšice kao priloga. Mozak će shodno tome presložiti svoj katalog pokreta, izdvajajući one najprikladnije. Crpiće ih iz baze onih koje je trenirao, međutim, postojaće mnogo veći stepen 'slobode', što je jako zgodno za prilagođavanje konkretnim situacijama, koje se uvek razlikuju jedna od druge.

Kada jednom dođe do podsvesnog odgovora, mi komotno možemo koristiti svesno usmerene akcije, kao što ih možemo i dodavati pokretima koji su već u toku, čime izbegavamo pomenute "zadrške". U suštini, mozak postaje sposoban da vrši više akcija istovremeno.

Podsvesni pristup zahteva određeni nivo poverenja, budući da učimo sebe principima, nadajući se da će najbolji pokreti biti automatski odabrani kada se za njima ukaže potreba. U pitanju je potpuno drugačiji pristup od treniranja specifičnih tehnika za specifične situacije.

Prednost "principijelnog" pristupa nad "tehničkim" jeste u tome da mozak ne biva zamoren beskonačnim ponavljanjem istih pokreta, budući da je svaki pokret drugačiji i na određeni način nov. Onog momenta kada principi bivaju ustanovljeni, na scenu stupa jedna sjajna stvar: umesto limitiranog broja tehničkih odgovora, sada imamo neograničeni broj principijelnih (ponekad definisanih i kao "memorija tela"). Istrenirali smo sopstvene organizme da pronađu kreativni odgovor u bilo kojoj situaciji. Naravno, naše telo će samo po sebi razviti omiljena rešenja, mahom zahvaljujući neurološkim olakšicama i individualnim telesnim performansama.

Takođe, veoma je važno pomenuti i RELAKSACIJU koja je definitivno najbitnija stvar potrebna za podsvesno funkcionisanje. Kada je pod dejstvom stresa (straha, besa) naš mozak će izgubiti sposobnost da bude kreativan i da radi više stvari istovremeno – u suštini, prestaće da funkcioniše u sadejstvu sa ostatkom organizma. Mnogo toga je napisano o parališućem efektu koji tenzija ima na naše "performanse", pre svega u kriznim situacijama. Svrha ovog članka nije rasprava na tu temu, ali bih jednostavno želeo da istaknem da je od suštinske važnosti insistirati na opuštenom načinu rada, ukoliko želimo da podsvesno delujemo.

Pored toga, bitno je i da se, kada se trenira za konfliktne situacije, uključe i regularne međuljudske interakcije sa "zlim" kontaktom, kao što su udarci i slično agresivno ponašanje. To će pomoći definisanju konkretnog okidača (eng. trigger event), i razvijanju specifičnog pristupa i metoda za njihovo izbegavanje (konflikta), doduše već prisutnih u FAP-ovima u određenoj formi. Ukoliko se radi kako treba, doprineće i smanjenju tenzije nastale zbog bola i/ili straha.

Još jedna interesantna stvar jeste da je istraživanje pokazalo da sporo učenje kompleksnih pokreta (tzv. 'meki rad') značajno smanjuje vreme potrebno za njihovo usvajanje... Zvuči poznato?

Dakle, što više treniramo, to više snižavamo sloj moždanih mapa na koji šaljemo informaciju. To znači da će, nakon mnogo godina treninga, naš (principijalni!) odgovor biti procesuiran uglavnom u našim primarnim moždanim mapama. Shodno tome, formirali smo određenu vrstu sopstvenog sistema koji će instinktivno i spontano odgovoriti FAP-ovima, u skladu sa našim treningom.

Drugim rečima, podsvest će sada početi spontano da reaguje na napad tečno, kreativno i inteligentno kao i na treningu, umesto naglo, iseckano i napeto. Pored toga, uz odgovarajuću obuku postaćemo sposobni da radimo sa mnogo manje emocija i bez remećenja od strane tenzija zasnovanim na strahu.

Sasvim logično, trening zasnovan na učenju konkretnih tehnika takođe može 'redefinisati' FAP-ove. Međutim, ukoliko nastavimo da uključujemo svest radi izbora tehnike, i dalje ćemo reagovati tek u trećem 'prolazu' kroz mozak. Analogno tome, ako i Sistemaši ne usvoje podsvesni način delovanja, bilo da je to zbog lošeg treninga ili manjka poverenja, i oni će reagovati tek u trećem prolazu. Ovo je naročito vidljivo kod novih učenika i menja se jedino upornim treningom.

Kao što je već pomenuto, veoma je poželjno, čak i preporučljivo donositi svesne odluke tokom fizičkog konflikta, ali je caka u tome da ne treba ulaziti u svesne akcije ukoliko smo spontano izazvani. Bolje ih je pametno rasporediti između mnogo podsvesnog rada. To će minimizirati mešanje i dati vašem 'radu' brzinu i fluidnost pokreta istovremeno obezbeđujući solidnu količinu svesne strategijske kontorle.

Iako deluje lako i prirodno - kako Sistemaš izgleda u pokretu - sve ovo je u stvari vrlo teško postići; utoliko teže jer zahteva godine posvećenog i pametnog treninga radi postizanja ovog prirodnog i efikasnog (pod)svesnog načina delovanja kada ste napadnuti. Dobra količina razigranosti, posvećenosti i poverenja može to putovanje učiniti neverovatno zanimljivim, prijatnim i zadovoljavajućim, da ne pominjemo spoznaju sopstvene ličnosti i emocija, koju ćemo steći samoispitivanjem tokom treninga.

Autor, Dr. Andres Bisaz RMA Systema - Australia u Melburnu.
Prevod, Dušan Dopuđa, Sistema klub Hrast